Кад смо били мали учили су нас да треба учити… Tрудити сe… Бити добар ђак да би се могао уписати у „добру средњу школу“ да стекнеш што више знања да би могао да положиш пријемни испит на факултету који желиш … Да озбиљно радиш и покушаш завршити исти у рекордном року…
Желим да вјерујем да је ово и данас рецепт већине родитеља који одгајају и школују своју дјецу… Желим … Али, дешавања око нас су другачија.
Некад су родитељи говорили дјеци : „Ако не будеш добар, нећеш изаћи вани да се играш са другарима“ или „Ако не будеш добар, нећеш се моћи уписати на факултет који желиш“…
Данас можеш чути: „Ако не будеш добар, нећеш добити најновији модел мобилног телефона“ или „Запослићу те негдје у државну фирму, а ти онда сам себи плаћај факултет ако мислиш да ту и останеш!“…
Али, срећом и данас постоје родитељи који бодре дјецу да раде и дјеца која вриједно раде!
Има и таквих као што је мали Радиша. Сваког јутра устаје рано, иде на предавања која понекад трају и до касно у ноћ, враћа се преуморан кући, тотално и физички и психички потрошен. Понекад на путу до куће успије са неким залуталим студентом као што је и он сам, попити кафу или размијенити важну информацију везану за испит који управо спрема … У периоду кад су колоквији ситуација је маааало другачија. Умјесто само на предавања, мора стићи и на колоквиј или усмени дио испита. Па онда 2 сата предавања, па оде на колоквиј, а ако се колоквиј не отегне баш превише, можда успије одслушати још једно сат-два предавања од пресудног значаја за наредни испит…
А, кад се заврше предавања ,… Милина! Драга читаоница! Учиш 2-3 сата, па одеш на кафу, па онда још 2 сата, па одеш у Житопеку на сирницу, а онда још 2 сата, па пошто си превише потрошио изађеш мало да протегнеш ноге и поједеш банану.
Али, и то је дивно! Имаш вољу! Жељу! Циљ! Знаш шта су ти рекли мама и тата… Ако будеш имао бољи просјек, имаћеш више бодова на тестирању кад будеш тражио посао. Сваки бод је важан! Свака десетина бода је важна! Можда баш тај испит који припремаш буде од пресудног значаја? И онда одлучиш да још сат-два „сумираш све што си тог дана учио“. Али знаш да ће ти сутра бити лакше, јер већ си ушао у материју. Сутра можеш радити мало мање. Само 4-5 сати.
Можда успијеш отићи са другарицом на ту пицу коју цијели семестар планирате, да прославите испит који си положио још у прошлом семестру. И она је положила испит. Коначно. Сједећи на истој столици… За истим столом … Данима… Са истом свеском испред себе… Са таблом на кољенима и корпом пуном истрошених маркера поред себе…
И тако… Дан по дан… Семестар по семестар … Година по година…
Али знаш да имаш сваки други петак или суботу да одеш у кино или на неку добру свирку или можда на неку друштвену игру са екипом .
Све то има смисла! Знаш шта радиш! Знаш зашто то радиш!
Али… Постоје и други примјери .
Има и таквих као што је мали Мудриша . Може ШКОЛА И БЕЗ ШКОЛЕ! Не мора се баш све ни знати. Кад буде екстерно вредновање, не дођеш у школу. Тако комшије, тетке и стрине неће сазнати да си (и оно мало времена које си провео у школи) безвезе „крао Богу дане“ . Кад се будеш уписивао у средњу школу, сачекаш мало, можда се опет „продужи списак“ или се формира ново одјељење. Нема везе ако и не буде! Па, има још школа , па и оних у којима се не гледа оцјена из владања и не полаже разредни испит ако одсуствујеш више од 60% наставе …
Нема везе што појма немаш ко је водио грчко – персијски рат и да ти не треба лопата да извучеш „коријен из 16“ . Можда те ипак „преко везе“ упишу на неки факултет. Најбоље онај који носи назив „дефицитарно“. Чисто због стипендије! Али, ако не успијеш, нема везе, увијек постоји алтернатива! Само мораш смислити који је најкраћи и најлакши пут да дођеш до циља! Или најбезболнији! Или гдје ће људи најмање примијетити!
Можда нестати на неко вријеме? Да те само нико не види… А родитељи ? Па нека смисле да си на неком усавршавању… Студентској размјени са које долазиш као стручњак који овдје не постоји, са дипломом и звањем који ни сам не знаш прочитати нити појма имаш шта оно значи. Или ипак да си се пријавио за “ Work and travel“ , тек толико да прође неко вријеме… Али, ипак је добро испало, схватио си да се у животу ипак од нечег мора живјети. Срећом, „НИКАД НИЈЕ КАСНО“.
„Нема везе! Могу ја и више од малог Радише! Ма , учио сам и ја некад математику … Још у основној школи! Можда то и није тако лоше било? Можда нисам заборавио оно (мало) што сам знао? А, као да треба знати нешто посебно за основну школу? Таблицу множења – то знам! Дијељење … Имам дигитрон! Сабирак, умањеник, умањилац, …, ма то ми је познато! Ваљда нећу помијешати? А, праве, равни, троугао, квадрат, призма, пирамида ,…, ма то има у књизи! Само им дам да препишу! И… Прође час! Ма, могу ја то! Неће бити баш лако! Али, морам нешто направити! Не могу цијели живот тражити од маме и тате за џепарац“ , размишља мали Мудриша.
„Али, чак ако и успијем , како ћу људима објаснити да сам постао професор математике? Па, људи знају да нисам добро учио… Да нисам ишао на факултет … Да сам цијели живот провео на игралишту … Добро, прво конкуришем негдје гдје се баш пуно не примијети и гдје нико и не зна детаље. Супер! Конкурс за наставника математике. Људи ионако појма немају да за тако нешто треба завршити факултет. Јесте да је изван града, али кад мало размислим , довољно близу (да лако пређем у град), а довољно далеко ( да то нико не примијети). Таман ћу имати довољно времена да људи у граду помисле да сам дошао са неког усавршавања са запада. Али, опет проблем! Немам баш неки просјек. А, како бих и имао … А конкуренција, колико знам, зна бити опасна … И то прави професори. Стварно! Са ПМФ-а! Држава их финансирала, јер јој требају, као студенти дефицитарних занимања! 4 године! 4 године држава је давала паре да их произведе! Сваког мјесеца! 4 године! Ко зна колико њих? Колико оних „ малих Радиша“ са почетка приче, који су учили 4 године, по 6 дана седмично, по 8 сати дневно!
Али, нема везе просјек! Срећа је што на ПМФ-у не можеш баш тако лако постићи тако високу цифру!“ Сада већ мали Мудриша почиње да кује план…
Знамо (ваљда) сви да вриједи једнакост:
6 + 6 = 10 + 2
Узмимо да је први сабирак обје стране ПРОСЈЕК, а други ОЦЈЕНА КОЈУ ДОБИЈЕТЕ НА ИНТЕРВЈУУ. Јасно је да је први сабирак рационалан број који је > 5 (а мањи или једнак 10). Други сабирак су дефинисали ( нико не зна зашто…) као цијели број x, тако да вриједи 1 <= x <= 6 … Како год окренете, ако сте били у прилици да размишљате о томе, све се врти око „шестице“ …
Кад излазиш на конкурс, више на први сабирак не можеш утицати,…,он је прецизно дефинисана константа (са двије децимале). Дакле, други сабирак је „ промјенљива величина “. Од чега она зависи, то вјероватно нико и не зна. Најчешће од првог сабирка. Поставља се сасвим природно питање: „ Шта то треба питати кандидата да му додијелиш 1 (јединицу)? „. Па, ваљда се свако зна представити, и Радиша, али и Мудриша… Доообро, знам, има и ТЕСТ, носи он неке бодове, али ипак мање… Тај тест отприлике или је претежак, па га онда може урадити само Радиша, или је баналан, па га ураде и Мудриша и Радиша. Како год окренете, Радиша води! Категорија „РАДНИ СТАЖ“ није проблематична, јер га углавном немају ни Радиша ни Мудриша.
А, ако још мало размислимо о БРОЈУ МЈЕСЕЦИ или ПОЛОВИНА ГОДИНЕ ПРОВЕДЕНИХ НА БИРОУ,
можда је Мудриша ту ипак у предности. Иако се није на вријеме сјетио да крене на факултет, ипак му нису биле потребне 4 године да га заврши. Дакле, остаје ипак други сабирак као „ ПРЕСУДАН ФАКТОР“ за пролаз.
Погледамо ли још једном горњу једнакост и ако боље размислимо, гледајући први сабирак, лијева страна би могла одговарати Мудриши, а десна Радиши.
Дакле, ако је први сабирак на лијевој страни 6, а на десној страни 9 (тешко је , чак и Радиши, имати 10!), ако „ ТРОЧЛАНИ ЖИРИ “ додијели Мудриши нпр. 5, онда (ако „навија“ за Мудришу), мора Радиши додијелити 1, што је прилично тешко, јер се јадни Радиша итекако научио представљати , јер има огромно искуство кад су у питању „изласци пред комисију“. Дакле, морате му дати барем 2. Али, ако Мудриши дате 6, онда је ствар ријешена! Међутим, некако упада у очи да некоме ко је као Радиша дате 2. Онда то можете ријешити и другачије. Радиши дате 3, то је пристојна оцјена, нико је не провјерава , а Мудриши дате 6. Што да не, па човјек има право да неког фасцинира…
Међутим, тад је ситуација напета! Неријешено!
Шта направити? Морате Радиши „ негдје откинути“ … Имате ТЕСТ …. Али, како кад Радиша зна више од вас? Или Мудриши „негдје додати“ (а немате гдје). Једино што можете јесте да му оно „вријеме које је разносио пицу“ претворите у „ рад у струци “ … и ствар је ријешена …
Срамота да буде све оне који су БИЛО КАД добили шансу да буду богови и да 4 године учења и рада награде оцјеном 2 или 3 или 4 ! Из ПРЕДСТАВЉАЊА! Јесте да се на ПМФ-у не представља, али се ни математика не учи на сваком факултету…
Срам да их буде! Можда ће сутра и њихово дијете или унуче бити добар студент на „правом факултету “? Можда ће вриједно учити и радити? По 5-6 сати дневно!
Надамо се да ће ипак доћи нека друга времена! Да ће се цијенити школа и знање! Да се неће моћи за 12 мјесеци завршити 3-годишњи факултет и провести 6 мјесеци на БИРОУ . У струци!
Е, па то стварно не може ни мали Радиша са почетка приче!
Г.Ј.
